Stanje zaljubljenosti se ne usredsređuje na naš lični razvoj niti na razvoj i napredovanje drugog bića. Umesto toga daje nam osećaj da smo stigli do cilja.

Pre venčanja maštamo o bračnoj sreći: "Biće nam prelepo. Drugi parovi se svađaju, ali mi nećemo. Mi se volimo." Naravno, nismo skroz naivni. Razum nam govori da će iskrsnuti različitosti, ali smo uvereni da ćemo o tim razlikama raspravljati otvoreno. Jedno od nas će uvek biti spremno na ustupke, te ćemo postići sporazum. Kad je čovek zaljubljen, teško je poverovati u bilo šta drugo.
Na svom vrhuncu, stanje "zaljubljenosti" je euforično. Jedno sa drugim smo emocionalno opsednuti. Idemo na spavanje razmi-šljajući jedno o drugome. Kada se budimo, ta osoba nam je prva u mislima. Žudimo da budemo zajedno. Kada smo zajedno, kao da smo u raju. Kada se držimo za ruke, osećamo da nam se krv stapa u jednoj žili. Mogli bismo se ljubiti bez kraja, kada se ne bi moralo ići u školu, na fakultet ili posao. Grljenje podstiče oduševljenje i snove o braku.
Navedeni smo na verovanje da će prava ljubav potrajati večno. Uvek će nas opijati predivni osećaji koje imamo u ovom trenutku. Ništa se ne može isprečiti između nas. Ništa ne može nadjačati našu uzajamnu ljubav. Zaljubljeni smo i uhvaćeni u mrežu lepote i šarma druge osobe. Naša ljubav je najlepša stvar koju smo ikada iskusili. Primećujemo da su neki bračni parovi izgubili taj osećaj, ali nama se to nikada neće dogoditi. "Možda njihova ljubav nije bila prava", zaključujemo.
Nažalost, večnost stanja zaljubljenosti je izmišljotina, a ne činjenica. Po nekim istraživanjima, zaključeno je da prosečno stanje zaljubljenosti traje dve godine, a ako je u pitanju tajna ljubav - može potrajati i nešto duže. Na kraju se svi spustimo iz oblaka i ponovo stanemo na zemlju. Oči su nam otvorene pa vidimo nedostatke u drugoj osobi. Otkrivamo da neke od njegovih/njenih karakternih crta ustvari idu na živce. Njeno ponašanje nam smeta. On je u stanju povrediti i razbesniti se, čak možda govoriti grube reči i kritikovati. Te sitne karakterne crte, koje smo prevideli u fazi zaljubljenosti, postaju sada velika brda. Prisećamo se majčinih upozorenja i pitamo se: "Kako sam mogao/la biti toliko blesav/a?"
Dobro došli u bračnu stvarnost gde u slivniku uvek ima dlaka, a ogledalo je umrljano malim belim tačkama, gde se svađe vrte oko toga na koju stranu treba staviti rolnu WC papira i treba li poklopac šolje biti spušten ili podignut. To je svet u kojem se cipele ne stavljaju u ormarić, a fioke se na zatvaraju same, gde kaputi ne vole čiviluke, a čarape se u pranju rastežu. U tom svetu, pogled može povrediti a reč satrti. Intimni ljubavnici mogu postati smrtni neprijatelji, a brak bojno polje.
Šta se dogodilo? Jesmo li stvarno imali pravu stvar? Mislim da jesmo. Problem je loša informacija. Loša informacija bila je pomisao da će zaljubljenost potrajati večno.
Kad stanje zaljubljenosti poprimi svoj prirodan tok (setite se da prosečna faza zaljubljenosti traje dve godine), vraćamo se u svet stvarnosti i počinjemo tražiti svoje. On će izražavati svoje želje, ali njegove želje su drugačije od njenih. On želi seks, a ona je previše umorna. Ona želi posetiti roditelje, ali on kaže: "Ne želim provoditi toliko vremena sa tvojom porodicom." On želi da igra fudbal, a ona kaže: "Ti više voliš fudbal nego mene." Malo po malo, privid bliskosti se rasplinjuje, a na površinu izbijaju lične želje, osećaji, razmišljanja i način ponašanja. Dve su osobe i njihove misli se nisu stopile u jednu, a njihovi osećaji su se pomešali samo nakratko u okeanu ljubavi.Sada ih talasi stvarnosti počinju razdvajati. Nisu više zaljubljeni, pa se u toj fazi povlače, odvajaju, razvode, te kreću u potragu za novim doživljajem zaljubljenosti, ili počinju ozbiljno raditi na tome da nauče voleti jedno drugo bez euforije opsednutosti ljubavlju.
Dr. Peck zaključuje da stanje zaljubljenosti nije prava ljubav iz tri razloga:

Stanje zaljubljenosti možemo prepoznati i odrediti kao privremeni emocionalni uzlet, a zatim nastavljamo pravu ljubav sa svojim bračnim drugom. Ta vrsta ljubavi jeste u suštini emocionalna, ali nije opsednutost - to je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona uključuje čin volje i zahteva disciplinu, ali prepoznaje potrebu za ličnim razvojem. Naša najosnovnija emocionalna potreba nije zaljubljivanje, nego potreba da nas neko voli, da spoznamo ljubav koja proizlazi iz razuma i odabira, a ne nagona. Potrebno mi je da me voli neko ko je odabrao da me voli, koji u meni vidi nešto vredno življenja.
Takva vrsta ljubavi zahteva napor i disciplinu i prepoznaje potrebu za ličnim razvojem. To je odabir da se utroši energija u nastojanju da se pripomogne drugoj osobi, znajući da ako je njegov ili njen život obogaćen vašim nastojanjem, i vi ćete pronaći osećaj zadovoljstva iskrene ljubavi prema drugome. Tu nije potrebna euforija stanja zaljubljenosti. Ustvari, prava ljubav ne može ni početi dok ne prođe stanje zaljubljenosti.
Ovo je dobra vest za bračne parove koji su izgubili svoje zaljubljene osećaje. Ako je ljubav odabir, onda oni imaju mogućnost voleti i kada se jednom ugasi opsednutost zaljubljenosti, a oni se vrate u svet stvarnosti. Ta vrsta ljubavi započinje sa određenim stajalištem - načinom razmišljanja. Ljubav je stajalište koje govori: "Oženjen sam sa tobom i odabiram da brinem za tvoju dobrobit." U tom slučaju, onaj koji bira da voli, naći će odgovarajuće načine da izrazi svoju odluku. Ako to uspemo naučiti i odaberemo da to sprovedemo u delo, onda će ljubav koju delimo biti uzbudljivija nego bilo šta što smo ikada osetili dok smo bili slepo zaljubljeni.
Gary Chapman

Za kraj, hteli bi smo da vam preporučimo jednu dobru hrišćansku knjigu:

Šta mladi treba da znaju O LJUBAVI, ZABAVLJANJU I SEKSU / Džordž Iger

Šta je prava ljubav? Kako mogu da privučem osobu suprotnog pola? Šta znači zabavljanje i koliko daleko je „predaleko“? Šta treba činiti a šta ne...? Prava knjiga za mladića i devojku, ali i za roditelje koji će iz nje dobiti puno saveta kako da pomognu svojoj deci.

Informacije o porudžbini možete naći na sajtu www.soteriabooks.com