Vojska Srbije          

            Vojska Srbije, mnogi će reći da je to mesto ponižavanja, gladovanja, smrzavanja, obavljanje nekih dužnosti za kojih nema nikakve logike, fizikalisanje, mesto gde vlada totalna tiranija, jednom rečju mesto gubljenja dragocenog vremena od 6 meseci.

            I sa takvim predrasudama sam i pošao 1. septembra put Sombora iz Niša, na redovno odsluženje Vojnog roka. Moje ime je Valentino Nikolić, student Robotike ili Automatskog Upravljanja Sistemima na Elektronskom fakultetu u Nišu.

Proleće 2006. godine, vreme velikih odluka u mom životu. Tada, redovan student II godine i vreme kada su preko naših medija počele da se vrte informacije o mogućem ukidanju služenja Vojske. Moj životni san bio je da postanem vojni pilot, volim uniformu, volim vojni sistem, volim avione. To je ono što je ispunjavalo moje detinjaste snove dugi niz godina. Nakon završetka osnovne škole, želeo sam da se upišem u srednju Vojnu školu, a kasnije da upišem Vojnu akademiju i postanem pilot. Međutim, svi ti snovi pali su u vodu zbog vida. No, ljubav prema Vojsci i dalje je rasla.

            I proleća 2006. godine doneo sam čvrstu odluku: do jula steći uslov za III godinu, prijaviti se za odsluženje, uzeti mirovanje na faxu od godinu dana i 1. septembra otići. O svom planu nisam nikome govorio, čak ni svojim roditeljima. Jul je brzo došao i već početkom meseca moj plan je bio ostvaren. Bio sam veoma srećan, ali postojao je jedan mali problemčić - kako reći roditeljima. Oni su oduvek bili protiv Vojske i svega što je vojno. Ali moralo se reći, i možete zamisliti kakva je situacija u porodici bila nakon saopštavanja ovakve vesti: prvo je bila vika, onda plakanje, pa smejanje i radost. Na kraju moji roditelji su shvatili da im je dete odraslo i da nije više onaj mali klinja do pre neki dan. Ispraćaj nisam pravio, jer smatram da je to kičeraj, a svakome kome sam rekao da idem u Vojsku rekao mi je: „Ti si budala, fax ti odlično ide, imaš sve što se poželeti može i dok završiš fakultet Vojska neće da postoji“. To su bile reči svih, svih osim mog kuma Samuila generalnog sekretara EUSa i Vlade sveštenika Evanđeoske crkve čiji sam vernik. Od njih dvojice sam jedino imao podršku.

           Krajem jula sam saznao da će moja prva tri meseca u Vojsci biti na aerodromu Sombor. 1. septembar je još brže došao, s jedne strane radostan „Idem u Vojsku!“, sa druge strane ispunjen strahom, jer mi je glava bila puna predrasuda. Vraćanje nije dolazilo u obzir, naučio sam u životu da šta god da počnem, nema vraćanja, makar put do cilja bio i preko trnja i žara. I krenuo sam za Sombor. Iza mene polako je ostajao Niš, grad za koji me vezuje dosta toga i koji stvarno mnogo volim. Iza mene su ostali prijatelji, roditelji, rodbina i sve ono što je ispunjavalo moj život do samo nekoliko minuta pre polaska. Putovanje do Sombora trajalo je 10 sati i bila je prava avantura sa Jugekspesom. Oko 18h već sam bio na portirnici kasarne Vojne poše 3065 aerodroma Sombor. Prošao sam kroz kapiju sa jezom, jer sam upravo ušao u nešto potpuno nepoznato i meni totalno strano.

            Gledajući sada na prve vojničke dane mogu reći da su prošli veoma brzo, mada tada to baš i nije tako izgledalo. Odmah sam se prilagodio, tako da mi ništa nije teško padalo, upoznao sam dosta novih likova i tako je počela moja era vojnikovanja u plavcima. Detalje ću preskočiti, jer predstavljaju internu Vojnu tajnu, ali mogu reći da obuka bila veoma interesanta i uživao sam u svemu tome. Sve one predrasude nestale su, ne izgleda Vojska baš onako što neki ljudu zamišljaju. Kući sam išao veoma retko, jer je putovanje bilo baš zamorno. Nakon 3 meseca u Somboru od 119 vojnika u Četi Veze, samo nas 17 je dobilo elitni aerodrom Batajnica, centar našeg vazduhoplovstva i ponos Srpske Odbrane. U Batajnici je bilo još bolje, tamo sam stekao još više drugova. Posao mi je bio baš interesantan, skoro svaki dan sam provodio dosta vremena na samo 50 metara od piste i posmatrao vojne avione kako sleću i uzleću, Gazele i ostale helikoptere koji poleću i sleću sa druge strane. Neko će reći imao sam vezu, i to je tačno, moja veza je bio sam Hrist.

           U Vojsci nisam krio da sam protestantski hrišćanin, da verujem u Boga i da sam vernik Protestantko Evanđeoske Crkve „Radosna Vest“ u Nišu. I na moje veliko iznenađenje i oduševljenje, dok su neki dobijali izlazak u grad svaki 2-3. vikend, i to ako zasluže, ja sam svake nedelje (osim prva tri vikenda do Zakletve) imao prilike da izađem u grad nedeljom i da odem u neku od lokalnih Evanđeoskih crkava na službu.

            Poslednjeg dana u Batajnici opet sam bio tužan, bilo mi je žao, jer je došao kraj služenja Vojnog roka. Bilo mi je lepo, mahom sam uživao u svemu što sam radio u službi Vojske. Oružje sam imao jedva mesec i po dana u svojim rukama. Starešine su bile maksimalno fer i korektne, hrana je bila odlična i raznovrsna, pogotovo u Batajnici. Zima je bila blaga tako da se nisam smrzavao. Šest meseci u Vojsci za mene je bilo fantastično iskustvo puno doživljaja i avantura.