Reč „provincija“ potiče iz latinskog jezika (lat. provincia) što je kod Rimljana značilo osvojena ili nasleđena oblast. Danas, ta reč ima drugo značenje: pokrajina, oblast, unutrašnjost; u pravoslavnoj crkvi znači oblast koja čini jednu eparhiju, a u katoličkoj crkvi oblast koja spada pod jednu nadbiskupiju. U žargonu, reč provincija se koristi često da bi se naznačilo sve što je južno od Beograda, preciznije tu negde oko Niša pa 200 km na gore, na dole, na levo, na desno, tu negde na „koridoru 10“ ili na početku „južne pruge“. Interesantno je da se pod „provincijom“ ne podrazumeva Vojvodina, tj. cela oblast severno od prestonice, iako čini bogatu ravnu unutrašnjost naše Srbije. Bilo kako bilo, mene provincijalca, ova reč asocira na bujnu Moravu, na brzu Nišavu i ostali bogati rečni sliv, zatim na lepi Kopaonik, sokobanjski Ozren, Radan kod Prolom Banje, Suvu i Staru planinu, potom na Stevana Sremca, Boru Stankovića, Piksija... i ne mogu a da ne pomenem nišku burekdžijadu krajem avgusta i leskovačku roštiljijadu početkom septembra.
I baš tada, krajem avgusta i početkom septembra, cela studentska provincijska populacija u roku od samo nekoliko dana sjati se u centar provincije, u stari rimski grad, vilinski lep, provincijski bogat i razvijen, u grad začetnika mnogih revolucija, oslobođenja i protesta, grad Zone Zamfirove, u grad Niš.  Možeš da dođeš autobusom ili vozom, a ako si iz Crne Gore, možeš i avionom preko Tivta. Proći Nišom tim danima, koji je do samo pre nekoliko dana skoro bio pust, znači probijanje kroz Obrenovićevu ulicu u gužvi đaka i studenata. Grad biva oblepljen raznim ponudama za Brucošijadu i to jasno govori na svakom koraku, da je semestar počeo ili počinje za koji dan. Pitati nekog studenta, koliko na tvom fakultetu ima nišlija, čućete isti odgovor - nišlije su u manjini na svim fakultetima. Tu su vranjanci, koji su uvek najbrojniji, odmah iza njih su piroćanci, pa onda vlasi, Negotin, Kladovo, Zaječar, a ima dosta šumadinaca. Stranaca uglavnom ima na filozofskom i medicinskom, mada se poslednjih godina ta populacija retko viđa, dok crnogorci važe za domaće.
Jurnjava na sve strane. Oni koji su stariji i koji su već proveli neko vreme u Nišu, znaju gde šta mogu da nađu za početak školske godine. Tražiti dobar jeftin stan u ovo doba godine je isto što i tražiti iglu u plastu sena. Još početkom jula, sav smeštajni raspoloživ kapacitet je odavno već kaparisan i zauzet, ostalo je ono što je papreno skupo ili što je negde na periferiji: Pantelej, Duvanište, Durlan... a kad smo našli stan, onda jurcamo za knjige, mada retko ko može ovde na jugu to sebi da priušti. U modi su uglavnom skripte, kopirane na kopirane kopije nekih kopiranih beležaka. U isto vreme skupljamo papirologiju za dobijanje kartica za menzu. To je prava zavrzlama - prvo trebaš otići dole na Pravni u menzu i kupiti jedan mali kartončić za koje te dobro oderu, pa onda nosiš na tvoj fax i čekaš ogroman red da bi predao taj kartončić da se overi. Čekaš red jer je prijava za ispitni rok u toku. Sutra dođeš da podigneš overeni kartončić, jer ti je to dokaz da si student faxa, a referanti ti kažu - nismo stigli da overimo zbog gužve. Onda tako čekaš nekoliko dana, dok se ne smiluju da ti završe posao. Napokon, kad imaš kartončić u rukama, ideš da se slikaš. Posle toga sa slikama, overenim kartončićem, ličnom kartom, indexom i 700 dinara odeš opet na Pravni u menzu gde ćeš predati sve to da bi tek za nekoliko dana dobio plastičnu karticu sa kojom možeš kupiti bonove za jelo. Moram da priznam da su se uslovi ishrane poslednjih godina u niškim menzama dosta promenile i to na bolje. Enterijer je osvežen, stolovi i stolice nisu više praistorijski, hrana je dobra i raznovrsna, tako da kada ogladniš - zaboraviš na svu muku oko vađenja kartice.
Sada, imamo indeks u rukama, imamo karticu za menzu, šta još treba?
Treba legitimacija za prevoz ( to treba onima koji nisu na vreme našli smeštaj pa su na periferiji ). Ako pak želiš i imaš mogućnosti da primaš kredit ili stipendiju od države, to je tek proces da ti glava prsne. Ideš dole u Banovinu po formulare, onda na fax po potvrdu, pa tražiš žirante, onda treba izjava kojom ti neko potvrđuje da imaš stalno prebivalište, pa sve to treba da se overi dole u Opštini – jaaaooooj!!! Da ti odmah na početku kažem, ako nemaš živce za to, bolje da odustaneš. Kredit i stipendija uglavnom kasne i isplata kreće tek posle 6 meseci, tamo negde u martu. Do tada, inflacija sve to pojede, pa kintu koju primiš i nije nešto. Muška populacija studenata ima još nešto što im visi o vratu, treba odložiti služenje Vojnog roka. Opet vadiš potvrdu sa faxa, pa nosiš na Bubanju u Vojni Odsek, a ako nisi iz Niša, treba to da pošalješ roditeljima u svoje rodno mesto. I tu je kraj sa papirologijom, ne računajući da treba još i zdravstvena knjižica da se overi, ali posle svega ovoga to i nije tako nešto strašno.
A onda, taman pomisliš - uh, sada mogu malo da zastanem, usporim, rat sa administracijom je završen, kad ono - već je sredina oktobra, kolokvijumi počinju za koji dan. Ovaj deo uglavnom važi za one koji su po Bolonji. Lele b’e, ta Bolonja, kad je već spomenuh, više nam je zagorčala život nego što nam je pomogla i to iz prostog razloga: profesori su uglavnom stariji ljudi koji nisu skloni brzo da menjaju ono što je decenijama već tradicija, a asistenti su mladi ljudi, nešto stariji od nas, kojima prelazak na Bolonju takođe odgovara. Kada se izmeša asistentska Bolonja i profesorska tradicija, ispadne jedna šopska salata, gde one grudvice sira na vrhu uglavnom podsećaju na oteklu glavu studenta. Šta preduzeti - da se buniš, nema vremena, nego sedi i bubaj, pa kako se snađeš na kolokvijumu. Samo da napomenem da na filozofskom i pravnom fazon „bubica“ više ne pali. Neki tip sa elektronskog je smislio „ometivač“. Kad prođu kolokvijumi, to je već početak novembra ili sredina, i tada možemo da damo sebi oduška. Ljubitelji diskoteka će svoju oazu naći u Dušanovoj, tu je Oranž, Salun, Studio. Vikendom uveče postoje i mnoge alternativne diskoteke i klubovi po gradu. Kulturni događaj u gradu je stvarno bogat, ne računajući da od 5 bioskopa u gradu radi samo biskop Vojske i uglavnom mesečno ima samo po jedan film, dok pozorište nudi bogat repertoar, gde dominiraju kvalitetne komedije i drame. Ja uglavnom iskoristim ovaj period da odem na neku EUSovu konferenciju, da se malo odmorim i napunim baterije.
Nakon nekoliko dana „prividnog odmora“ treba se vratiti učenju, jer uskoro počinje kraj semestra, vreme kada se pored predavanja ide i na vežbe, potom sledi skupljanje potpisa, pa overa zimskog semestra i upis letnjeg, i kao šlag na tortu sledi januarski ispitni rok. Tu treba baš zapeti i položiti što više ispita. To je bar svima jasno.
Kad se osvrneš oko sebe, zimski semestar se već završio, još malo pa počinje letnji. Uhodali smo se tako da semestar koji predstoji neće biti dramatičan.
Biti student - kažu da je privilegija, ali to tek osetimo na trećoj ili četvrtoj godinu studija, kada počnemo da se približavamo kraju.
Studentski život u provinciji može biti zanimljiv onoliko koliko se sam potrudiš da ti bude interesantno. Ne može biti kao što je u Beogradu, ali to je prednost odnosno mana provincije. Učenje je proces za koji verujem da je svuda isti.
Biti student u provinciji znači kaskati u sprovođenju Bolonje u odnosu na Beograd ili Novi Sad, administracija je isto sporija jer sve ide preko Beograda. Kulturni život je skromniji. Ali zbog nižeg standarda, daleko je finansijski jeftinije za naše roditelje ili one koji nas novčano podržavaju, što mislim da je ključni razlog zašto smo studenti u provinciji.  Ma to i nije tako loše!

V. Nikolić