Bilo je leto 2000. kada je Bog zakoračio u moj život. Delimično sam iskusila šta znači verovati i biti voljen od strane Boga, ali tada još mlada, nisam znala od koje je važnosti imati život ispunjen Bogom i Njegovom prisutnošću.

Brzo sam se vratila starom životu koji je počeo bivati ispunjen korišćenjem marihuane, nedeljnim opijanjem, sve češćim svađama sa porodicom...bila je to neka konstantna trka da živim život ludo i brzo.

Usledili su strahovi, izazvani slučajnom nezgodom, koji su iz manjih prerastali u sve veće. I nije neki život ako ga živiš u konstantnom strahu. Ostavila sam travu i alkohol misleći da su to možda uzroci. Posećivala sam i psihologa neko vreme. Kad ništa od toga nije pomagalo pokušavala sam sve to „zabetonirati“ dobrim provodom. Verovala sam da nešto veliko treba da se promeni u mom životu, kako bih živela normalno. Moralo se mnogo toga desiti kako bih Bogu okrenula opet svoje lice i zatražila pomoć.

 U Jevanđelju po Mateju (Novi zavet), Isus je rekao: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, naučite se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim.“

Pokušavajući sve vreme, bezuspešno, da promenim svoj život, nisam verovala da samo jednim vapajem za pomoć Isusu, može itekako život da se promeni.

Znala sam da Bog ne obećava savršen život, ali meni je bio potreban Gospod, a ne savršen život. Danas je taj život – i sa problemima i bez njih – lakši i lepši uz Njega. Danas se radujem jer imam Isusa u svom životu. M.V.