Ko ima uho, neka čuje!

Možeš li zamisliti da izađeš na ulicu i ne čuješ automobile koji prolaze, škripanje vrata dok ulaziš u gradski prevoz ili dete koje je upravo zaplakalo pored tebe?

Možeš li zamisliti dan u kome nisi pevušio neku pesmu?

Da li možeš zamisliti da se sva buka oko tebe pretvori u nedefinisano zujanje ili pritisak u ušima?

Teško je, zar ne?

Oduvek sam znala da ću raditi sa decom. Čak i sa samo šest godina, kada sam i sama bila dete, san mi je bio da jednog dana postanem vaspitačica ili učiteljica.

Kada sam se za vreme srednje škole prvi put susrela sa porodicom u kojoj su neki njeni članovi imali oštećen sluh, znala sam - želim da radim sa gluvima! Ono što me je osvojilo na prvi pogled bio je način na koji su komunicirali međusobno kao i sa čujućom sredinom. Sada, šest godina kasnije, kada sam bolje upoznala ovu populaciju i kada sam mnogo naučila o njima, od njih, moja ljubav prema ovom pozivu se produbila i narasla. Nikada ih nisam sažaljevala, poštovala sam ih. A sada im se na neki način divim.

Gluvoća nije nešto što postoji od skoro, nije novina. Od kada je ljudi, bilo je i onih koji su se razlikovali u pogledu svojih mogućnosti. Različite kulture su različito reagovale na to. U najranija vremena, kada je civilizacija nastajala, deca sa bilo kakvom ometenošću uglavnom su bila uklonjana iz društvene zajednice, što dalje od pogleda drugih (kada bolje razmislimo do danas se radi ista stvar, zato retko srećemo hendikepirane na ulici, u društvenim institucijama…). U Indiji su davljena u reci Gang, u Egiptu su stavljana u pletene korpe i puštana niz Nil, a u Meksiku su sklanjana u palate, gde su kasnije služila kao zabava kralju. U Sparti su ovakva deca bacana u bezdan sa planina, u Atini nisu ubijana već su davana robovima na čuvanje. U Rimu je hendikepirano dete ostavljano u divljini dvadeset i četiri časa, a čak i ako bi preživelo, otac je imao pravo da ga ubije. Ovakve mere su preduzimane zbog stava da je nemoralno živeti na teret drugih ljudi. Jedinka koja nije mogla da učestvuje u proizvodnji dobara, nije smela ni da ih troši.

Kroz vreme je postupanje prema nesposobnima postajalo manje brutalno. Razlog je što je religija menjala stavove prema njima. Pojavom hrišćanstva dolazi i do verovanja da u svakome postoji duša koju je Bog stvorio i koja treba da živi. Zato su takva deca samo sklanjana od pogleda javnosti i obučavana za razne kućne poslove. Imajući u vidu da je gluvoća hendikep najmanje uočljiv golim okom i da u ono vreme nije postojala aparatura koja bi je dijagnostikovala, gluvi su se našli u nezavidnoj situaciji. Najčešće su smatrani maloumnima i kao takvi su isključivani iz života njihove zajednice. Međutim, dok su boravili u manastirima i azilima, postojali su ljudi koji su primetili da oni poseduju i određene intelektualne sposobnosti. Tako su gluvi usmeravani sa fizičkih poslova na obučavanje u pisanju, kako bi mogli da prepisuju crkvene spise.

Iako je crkva ta koja je među prvima pružala azil i određeno obrazovanje gluvima, imala je neke pogrešne stavove. Naime, pošto je hrišćansko učenje da se vera stiče preko slušanja reči Božije, izgradilo se mišljenje da gluvoća onemogućava veru u Boga i isključuje gluve iz mogućnosti spasenja. Takođe, stavovi crkve su išli iz jedne krajnosti u drugu. Iz mišljenja da se o hendikepiranima treba brinuti kao o Božijim stvorenjima, prešlo se na ideju da u njima obitava nečisti duh, koga treba molitvom i mučenjem izbaciti iz organizma. Nakon što do “isceljenja” ne bi došlo, neki su ubijani, a neki su ostavljani porodici kao kazna za počinjene grehe. Kasnije, pojavom humanizma i renesanse, razvojem nauke i tehnike, stav prema hendikepiranima, a samim tim i gluvima, postao je mnogo tolerantniji.

Ali, iako je crkva grešila, Bog nije.  Još u vreme Solomona, Bog je ukazao na to kako se može dopreti do gluvih : “Otvaraj usta svoja za nemoga” (Izreke 31:8). Poznato je da gluvi imaju razvijenu sposobnost da primete i najsitnije detalje, tako im ne promakne ni najmanji pokret usana osobe koja govori. Zato je osnovni savet, ako komunicirate sa osobom oštećenog sluha, da stojite tako da može da vam vidi lice i da razgovetnije pomerate usne. Bog je ovo objavio preko svoje reči čak onda kada nije bilo ljudi specijalizovanih za rad sa gluvima. Ako pogledamo na Novi Zavet, primetićemo da je Isus činio između ostalih čuda, da gluvi čuju. Pre nego je napustio ovu zemlju, rekao je da će njegovi učenici činiti i veća dela od onih koja je On činio.

Naučila sam da slepi mogu da prepoznaju boje na osnovu dodira. Naučila sam da ljudi bez nogu mogu da hodaju. Naučila sam da gluvi mogu da razumeju i govore, čak i nekoliko jezika, iako nikada nisu čuli kako i jedan glas zvuči. Sve ovo oni ne mogu sami od sebe, već im je potrebna pomoć. Bog i danas ljudima bukvalno otvara oči i uši, ali verujem da je rad iz ljubavi prema ovim ljudima još jedan način da činimo čuda u njihovim životima. Ponosna sam da mogu biti deo toga.

Gluvi su, kao i svaka manjina, obrazovali posebnu subkulturu. Imaju svoj jezik, način komunikacije, sleng, pozorišta, sportske organizacije, TV emisije… To nam pokazuje da su, i pored svog nedostatka, sposobni za mnoge stvari i da ne treba da ih gledamo kao inferiorne. Činjenica da posedujemo jedno čulo više ne govori nam da smo vredniji, već da imamo jednu mogućnost više da budemo blagoslov ljudima oko sebe. Sećam se priče koju sam čula od jednog profesora. Svi znate da podignuta dva prsta predstavljaju simbol pobede (victory), ali to nije zato što pokazivanjem ova dva prsta obrazujemo slovo V, kao početnog slova ove reči. Naime, u davna vremena kada bi jedna vojska pokorila drugu, svojim ratnim zarobljenicima su odsecali upravo ova dva prsta. Tako bi im onemogućili vršenje mnogih radnji: jelo, pisanje, pa čak i pokušaj bekstva. Kada bi prolazili pored tih zarobljenika, pokazali bi im dva prsta, kao podsećanje na to ko je pobedio i ko je nadmoćniji. Nemojmo dozvoliti sebi da činimo istu stvar, da onima koji su možda za neku sposobnost siromašniji od nas, budemo kamen spoticanja umesto oslonac. Na kraju krajeva, najveća gluvoća je kada neko neće da čuje!

Napomene

Za one koji žele više da obrate pažnju na terminologiju, ukazala bih na neke greške sa kojima sam se najviše susretala. Kao prvo, ne postoji gluvonema osoba. Davno je odbačeno mišljenje da su gluve osobe automatski i neme. Oni jesu gluvi (ili nagluvi), ali su sposobni, neki manje a neki više, da se služe govorom. Odsustvo govora može biti posledica mutizma, afazije, alalije, ali se ove pojave tretiraju odvojeno od gluvoće. Nedostatak govora može biti i posledica zapuštenosti, ako se detetu nije ukazala pomoć pri usvajanju ove sposobnosti, ono je nije moglo samo savladati. Ali, ni tada ne govorimo o gluvonemoj osobi.

Druga stvar je da gluvoća nije bolest, već hendikep. Bolest ima svoj tok, može da se izleči ili dovodi do smrti. Gluvoća se ne leči, nego se ublažava određenim pomagalima, ako je moguće, a sigurno je da od nje niko nije umro. I na kraju, termin suprotan gluvoći nije normalan.  Jer, šta je normalno? Ako se neka pojava javlja u većini, ne znači da je ona merilo za “normalnost”, i obrnuto, ako se javlja u manjini da je merilo za “nenormalnost”. To bi značilo, kada bi u nekoj možda bližoj budućnosti većina ljudi izgubila sluh, da bi oni kojima se to nije desilo, bili nenormalni?! Zato radije govorimo o gluvima i čujućima, o hendikepiranoj populaciji i populaciji nehendikepiranih.

Zaključak

Ko ima uho, neka čuje!

Ivana Zetko